 |
| Bob Towers, Max Ernst and Dorothea Tanning, Sedona, Arizona, 1948. |
Kako prolazi vreme sve više gubim reči.
Potanjam kao krte olupine brodovlja,
koje onomad videsmo u stokholmskoj luci,
u potrazi za severcem, sećam se, beše kišovito,
veo se, otrgnut s tvog vrata, penjao u nebo
kao Transtremerov stih, bejah raščupan poput Pana
i beše mirno, bestežinsko stanje
kao kad se pod nogama mrtvih mrvi zemlja,
uz naježen osmeh sa Holbajnovih gravira
i prvi brid tela, nenaviknut na sunce, posle duge zime.
Skandinavski bluz, beskrajno polje sive tišine.
Ostala si nema u pesmi, naga
kao Fudži u Hokusaija, u maloj kutiji sećanja,
ravnodušnoj pesmi Hedningarne
koja je dopirala sa početka doka,
osećao sam se kao u čekaonici,
što pre da se uzme anamneza i lek,
i nastavi iznova kao da ničeg nije ni bilo,
tako živim oduvek, od utuljene svetlosti.
Reč je o zmiji u svečevu oreolu.
Ona je to rekla pre mnogo godina.
Dao bih svu svoju poeziju za taj stih.
Sporo je prolazilo vreme, kao u Hercenu,
kad su kiše trajale večno, pamtim to,
burmut i južnjački duvan, crno pivo
i odraze naših samotnosti što su kao aveti
jurile bavarskim pejsažem, pod olovnom plaveti neba
uz beskrajni refren Marlen Ditrih,
Du, Du, Liegst Mir Im Herzen .
Ko voli jednom, voleće zauvek kroz to.
Kako su male tvoje stope, otisnute u malter
seoske kuće gde smo trčali kao deca.
Zauvek ostale u vremenu pod bokorom trava.
Ti sad spavaš u grobu otvorenih očiju,
umiren kao jutarnja mantra nad Gangom,
a ipak si moj saputnik na svim putovanjima,
bilo ko da sedi pored mene u ćutljivim vozovima.
Držati se zajedno, kao lijane dva stabla jedno.
To je ta, divljenja vredna formula bivstovanja,
srasla kao naše ruke, mletački bele, u prepletu,
na srmi Lune, pod melanholijom armije norveških bregova,
gde se učismo ćutanju i gde nalikovasmo pčeli
koju nađoše između dve tablice Mimnermovih stihova,
još je mirisala na mirtu, a krila joj još dugo isijavahu
svetlost, dugo pošto je sunce zašlo,
kao da beše ona ista, božanskog porekla,
koja je Orfeju osvetljavala put kroz tamne predele Hada.
Tako se traje u večnosti, kad zauvek otvoriš oči.
Ostaju predeli u zenicama, statika viđenog
nasuprot burama onog što se pruža pred tobom
u hipnagogiji neslutljivog zbitija. Putopis svica
nad surom kameninom kud hodili su i preci tvoji,
Dante i Ovidije. Pesme egzila su uvek mučne,
kao krici umirućih haskija šibanih na smrt.
Ali su tvoja jedina sudbina tamo kud hodiš,
prolazeći svoj sopstveni Via Dolorosa.
Da prevladaš nesanicu, saputnika za snove, na javi nađi.
Ka Hesperiji, čije kapije čuvaju Odinovi
prepotopski gavranovi, crni kao Tezejeva jedra,
pošli smo posle one noći, po ulasku u kabare,
imala si retro čarape s crtom i strasno crvenu haljinu,
a ja sam nalikovao bitniku, sa tim poljem maka u očima.
U nekoj neverovatnoj prisnosti, bejasmo kao eha
morskih vetrova koji udaraju o stene moherskih klifova,
odlučni kao Beti Dejvis u Džezebelu.
Kako je teško pronaći ostrvo, samo za sebe.
Tamo gde je izdvojenost jedina zbilja,
gde borhesovac-krt pravi male kule od humusa,
kao podsećanje na mogile, izlazeći samo noću
da bi uživao u zlatovezu zvezda,
jedinom putokazu kroz kritske lavirinte podzemlja,
u senci zapuštene bašte, gde sofista-skarabej,
mali Atlas, zaustavlja svoj sunčanik, na počinku,
i gde raste paprat, prva biljka planete,
tamo da me nađeš kad umine sve i kazaljke se raspu.
Posle svega ostane nagost tela.
Tuga sa hrtovog lica, kad umine konačno podne,
koje razdvaja na ovde i tamo, kao posle dugog
vođenja ljubavi, tuga koja izmiče
i najiskusnijem slikarskom oku,
tad kad bezglasne su reči i kad je ruka
voljenog daleko, ta tuga ostaje svedokom
bivših dana, zgusnutih u narovima uspomena,
malim kaleidoskopima, zaptivenim voskom,
kao jedini svetionik naših ubogih života.
Radomir D. Mitrić, iz rukopisa knjige Na putu za Hesperiju
